Plakao sam kada mi je ubijen brat. Plakao sam kada mi je umro otac. Plakao sam kada sam čuo da je umro Dijego Maradona. Dijego Maradona je priča moje mladosti. Uz njega sam odrastao, navijao za njega, želeo da živim kao on, da uživam u onome što radim.Nisam siguran da je u moje vreme postojalo dete koje nije dobilo fudbalsku loptu kao prvi poklon. Opuštenost života, sloboda izlaska na ulicu i radost igre bili su obeležje našeg odrastavanja. I naravno, šta drugo nego uzmeš loptu (fudbal) i igraš sa društvom iz škole ili kraja. I sebe nazivaš imenima slavnih fudbalera.Nekako se poklopilo da Dijego slavu van Argentine počinje da gradi u vreme kada smo upoznali carstvo Panini sličica i albuma. Moj prvi album bio je “Espana 82”. I sličica broj 176 – Diego Armando Maradona.Bilo je to vreme kada nije bilo mobilnih telefona, interneta, Jutjuba… Jedino smo putem TV mogli da pratimo Svetsko prvenstvo. I slušajući starije, pre svega oca. A on je govorio da je Argentina, kao aktuelni branilac titule, veliki favorit, i pominjali Maradonu kao igrača koji je najskuplji na svetu. Dovoljno da od tog dana u našim dečjim utakmicama uvek budem “Maradona”.Zbog njega sam zavoleo Barselonu, posle i Napoli.Svetsko prvenstvo 1986. je verovatno meni najmilije sportsko takmičenje. Iako u nezgodnim terminima zbog vremenske razlike sa Meksikom, svaku utakmicu sam pomno pratio. Nekako od malena sam više gotivio stil igre Južnoameričkih selekcija, pre svih Argentine i Brazila, pa mi je bilo milo kad god bi pobedili Englesku ili Nemačku (Zapadnu). Sada već čuveni meč Argentina – Engleska ne treba dodatno prepričavati. Sećam se samo da sam razbio čelo od radosti kada je Maradona poput paprika za sušenje nizao igrače Engleske. Morao sam na ušivanje čela, a posledice toga su vidljive i danas.Finale sa Nemačkom, da li reći da su generacije rasle na mržnji prema arhineprijateljima. Iako je prošlo nekoliko decenija, naše bake i deke nikako nisu mogle da zaborave dešavanja u Drugom svetskom ratu. Bile su to svakodnevne teme. I nekako su u nama usadile prirodnu mržnju ka Nemcima. A sa druge strane on – Dijego Maradona! Fudbalski Tito koji će izdržati sve neprijateljske ofanzive i na kraju pobediti! Iako je prošlo toliko vremena, i bez podsećanja na Jutjubu pamtim kako je Dijego iz prve pored Lotara Mateusa i Karl-Hajnc Rumenigea dodao loptu do Buručage, a ovaj postigao gol za titulu.Te 1990. godine već je bilo jasno da se u našoj zemlji sprema veliko zlo. Boravio sam u Ohridu kada je počeo Mundijal i kada nas je Lotar Mateus rastavio kao lego kocke u prvoj utakmici. Prenos utakmice sam slušao na radiju nervirajući se kada smo ulazili u tunele i gubili signal.Ipak, verovao sam da će Ivica Osim, kasnije trener Partizana, uspeti da ukomponuje iskusne i mlade koji su netom pre toga bili svetski prvaci u Čileu.Sreća, pa je raspust dopustio da na miru porodično i drugarski ispratimo finiš Mundijala. Stan u Beogradu je bio mali svaki put, od čuvene utakmice i golova Piksija Španiji, pa do finala. A posebno tokom utakmice u Firenci Argentina – Jugoslavija koju ću pamtiti po dva detalja. Metli na koju smo stavili dres reprezentacije i tako terali maler, kao i prvom pivu koje sam dobio od rodbine, uz reči “hajde, naši smo”. Nismo uspeli. Nadao sam se da će Jugoslavija pobediti a da će Maradona biti najbolji.Argentina je, u možda najružnijem finalu, izgubila od Nemačke, a moje detinjstvo je ubrzo naglo prekinuto ratom, kao što je karijera Dijega prekinuta drogom i vezama sa mafijom.Današnje generacije, verovatno i buduće, svoje idole imaju u virtualnom svetu. Moj idol bio je od krvi i mesa. Živeo je život.Čuveno zagrevanje uz pesmu “Live is life” slika je koju ću zauvek pamtiti uz Maradonu – on se zabavljao, i to odvezanih pertli.Igrao se fudbala, radio ono što je voleo i hteo i zato je bio najbolji.Hvala ti što si mi ulepšao detinjstvo.