Hodam i ja nekuda u poluvremenu svog života. Tumaram malim, krivudavim ulicama, dok jurim kroz napušteni grad. Zgrade oko mene nemo ćute, ali čini mi se kao da nešto ipak kriju? Znaju li one već ishod, ili možda vešto predskazuju topao smiraj još jednog sunčanog dana?! Osećam da smo u potpunoj sintezi. Zastajem iza svakog ugla i po uzdasima ljudi slepljenih ispred velikih televizora prebrojavam svoje otkucaje srca.Znam da je kucnuo taj čas! Ubrzavam korak, znoj curi sa čela, a implozija u meni pali sve pred sobom i ne najavljuje još jedan amargedon.Prolazim i poslednju svoju barijeru. Bulevar kralja Aleksandra je sablasno pust. Prazni tramvaji mile u daljini, nigde automobila na vidiku. Oblaci su sivi, ali iz njih jasno probija sunčeva svetlost i prelama stvarnost. Najavljuju li i oni nešto???Po koji zalutali stranac me začudjeno gleda u dres i pita se u sebi šta li još uvek tražim na praznoj ulici? Kao da sam u vremeplovu! Prosjaci se oslikavaju u izmaglici, gore na Zvezdari.Beograd je stao, ne diše, ali kao da se nešto dobro sprema. Ne čuje se ništa, osim mog uzavrelog hoda koji tupo pucketa sivim pločnikom puste prestonice. Dobrodošli u grad duhova na par sati. Ovo su predugi trenuci zebnje jer Srbija igra svoj prvi meč na mundijalu posle mnogo godina… Napokon smo došli na jedno veliko takmičenje onako kako dolikuje. Bez puno pompe, ambicija, lažnih očekivanja i prevelikih snova. Konačno smo stigli kao autsajderi! Sve što imamo je veliko srce i čista hemija.Po neki tihi kvalitet, koji provejava kao i ova letnja kiša koja neće pasti. Čeka svoj pravi trenutak. Možda smo kao takvi i najači? Verovatno nam je skromnost uvek falila?! Tišina i nečujnost, a snaga lava kada je najpotrebnije. Šta god da uradimo, dobro je i niko se neće ljutiti. Tako je najpoštenije! Sada smo rasterećeni i sjedinjeni! Takvi smo danas i uspeli da pobedimo Kostariku, što nisu uspele ni mnogo bolje generacije od ove, bar na papiru i to na svom otvaranju.Da dobiju svoj prvi meč i otpiju tu svežu krv. Bar će do petka zasesti na vrh tabele. Punih pet dana i pet noći veliki Brazil će nam gledati u ledja. U medjuvremenu saznaće ko smo, ali tada će mu možda vec biti kasno!? Sada nam trebaju samo mir, film Montevideo i kontinuitet! Kontinuitet!!! Uvek smo bili tanki sa tim, a i prethodnici su imali taj večiti problem, kao i mentalitet.Mentalitet!!!<br>Neka nam se oni sjedine za sledećih 120. sati, makar pobegli iz inkubatora. Samo još jedan dobar meč i dugo ćemo ostati u Rusiji. Ubedjen sam! Proći ćemo golgotu sa Švajcarskom, nema šta. Čeka nas pakao!Bar o njoj gotovo znamo sve. To će biti naše vatreno krštenje i metamorfoza sudbine. Radjanje jedne nove generacije! U toj utakmici desiće se sve. Vratiće se kao bumerang Italija ’68-me, Mijatova prečka, Sorensen, razne nepravde i naša zla kob. Uspećemo, dobijamo i Švajcerska će pasti! Onda idemo na Brazil, ali ovoga puta mi na njega, a ne on na nas. Do tada, šta nam sveti bog da pa makar morao opet da šetam praznim gradom izmedju dva poluvremena.