Čeka nas vrlo, vrlo dug i naporan put. Uvek to kažemo, a posle se slatko smejemo, jer zato negde i postojimo. Prvo Minhen i kratak let do njega, pa konekcija punih pet sati i zatim let za Peking u trajaju od deset casova. Čekanje na aerodromu više od četiri sata i odmah vezan let za Wuhan u trajanju još od dva i po. Izračunajte sami koliko je sve to vremena u igri pa ne bih da gubim vreme na lude brojke.
Posle sati i sati letenja, čekanja, druženja i predobre ali ispijene energije dalekog puta i još daljeg istoka prvi veliki i nenadani peh! Nema jednog kofera na velikoj gumenoj traci. Ispijeni, umorni i besni skupljamo snagu da odemo u “lost and found.” i da prijavimo nedolazak istog. Dezorijentisano se šetkamo dok Koletu prepuštamo moć pregovora. Složni smo bar mi Džentlmeni uvek bili kada je teško. Ova scena je nagovestila da je sa nama na putu osim nas i sam Marfi, prokleti, nevidljivi baksuz koji se uvek tako brutalno prikrade kada se najmanje nadamo. Nije problem, stići će kofer, samo gde i kada??? Ovo je Kina sa svojim nemilosrdnim razdaljinama. Preći ćemo više od dve hiljade kilometara tek vozovima i to vrlo uskoro.
Već u taksiju spoznajemo velelepnost i prostranost najmnogoljudnije nacije na svetu. Neboderi, nepregledni blokovi novih naselja od sivog i belog betona, oniks i premoderna plavičasta stakla futurističkih gradjevina pomeraju nam um na svakom mogućem koraku. Daljine, prostranstva i kinesko sunce bez mirisa u vlasništvu nemilosrdne klime u vozilu sada su naši nemi saputnici. Kako smo automatski teleportovani šest sati unapred ni vreme nam ne ide nikako u prilog. Utakmica sa Špancima noćas ovde u Wuhanu, a već je prošlo dva poslepodne. Vreme leti, kao i ovaj taksi koji nas ostavlja ispred grandioznog hotela. U lobiju uveliko sedi Srki i ekipa iz Gvandžoa koja nas sa nestrpljenjem očekuje. Vraća nam se nekako osmeh na lice. Uz laganu šetnju po prečistom, vrlo mirnom i sredjenom, grandioznom kineskom nepoznatom džinu Wuhanu tražimo razlog da sednemo kao i kutak za dobar ručak.
Kao po ustaljenom običaju posle autentičnog “kineza” ponovo siti pravimo jasno poznate planove i agendu kako ćemo izgledati pred samu utakmicu. Umor, kofer, nova vremenska zona već su daleka prošlost. Potpuno resetovani krećemo na tekmu. Kako se polako smrkava tako usisavamo u sebe novi grad, jednog “malog kineskog diva” od samo nekih dvanaest miliona stanovnika u svojoj aglomeraciji za koji jedva da smo čuli do pre nekih mesec dana. Uz pesmu, dobru energiju naša obeležja i vrlo poznatu zastavu slikamo se gde god stignemo. Adrenalin nam pomera um i počinjem da kapiram da mi se snovi ipak lagano pretvaraju u stvarnost. U metrou nas svi gledaju sa oduševljenjem iako ne znaju ni ko smo, a ni da je prvenstvo sveta u košarci baš u njihovoj zemlji. Slikaju se sa nama. Smeju se, jer su kinezi jedan vrlo pozitivan i dobroćudan narod. Super se osećamo jer posle dugo godina na Špance idemo opet kao favoriti, iako ih vrlo respektujemo. Izlazimo iz metroa svi kao jedan uzdišemo uz još noviji kompleks gradjevina najmodernijeg dela hibridnog megalopolisa Wuhana gde se nalazi i sama hala koja kao velika roze pečurka blješti u daljini u društvu nekoliko manjih. Svetleće reklame u noći, dvadeset treći vek je ovde u Kini uveliko otpočeo. Kao da je i same Kineze iznenadio. Sve pršti oko nas jer se oči brzo navikavaju na svetlost, a ujedno i na moderno buduće doba. Bukvalno kao da je dan. Iako sve vrvi od svetla, lasera, ružičastih reklama po soliterima i čistoće priznajem da nema ni malo očekivanog kiča. Besprekorna disciplina, futurizam, čistoća i kolektivnost krase ove ljude ovde koje kao da je napala prebrza budućnost. Sve potpuno suprotno od zemlje iz koje dolazim. Kinezi deluju kao nemi posmatrači svoje prebrze sudbine koja im vrtoglavo svaki čas beži pred nosom. Zatečen i izgubljen narod savršeno dobro vodjen. Sve totalno drugačije od naviknutog i vidjenog na našim prostorima. Niko bukvalno ne zna engleski, a sve piše na istom skoro na svakom koraku. Ulice i preveliki bulevari puni su zapadnih kafića, restorana, natpisa, brendova svetski poznatih lanaca. Komunicira se isključivo telefonom i gugl prevodiocem.
Počinje utakmica u dobro ispunjenoj hali, pretežno popunjenoj našim navijačima i Kinezima koji se oduševljavaju NBA zvezdama na obe strane pri svakom primanju lopte. Na velikom skrinu publiku zabavlja bučni animator koji stalno podriva već vrelu atmosferu u hali svojim infantilnim performansima. Ima i Španaca negde u domenu statistike, ali su vrlo urbani i kostimirani iako vrlo vidno malobrojni. Dobro smo otvorili meč i polako vodimo. Penjemo se i sve već miriše na još jednu rutinsku pobedu. Iznenada neke nenadane promene u našem timu i Španci se polako primiču. Kreću u vodjstvo i kao da se odlepljuju. Prvi put na prvenstvu sveta ozbiljno gubimo i sve izgleda da je to samo trenutno i da su kofer i naporan put učinili svoje. Neda “crvena furija” oka da otvorimo. Ne možemo da im pridjemo u reket, šut tek nikako ne ide. Bogdan zalepljen kao flasterom, niko drugi da preuzme odgovornost. Odsečeni smo. Povećava se prednost Španaca i na terenu više ne postojimo. Svi vidno nervozni i još iscrpljeni s puta kao da se ne mirimo sa tužnom realnošću. Izgleda da smo potcenili veliku Španiju.
Utehu i spokoj od nenadano izgubljenog meča mi Džentlmeni nekako nalazimo na obližnjem prelepom veštačkom jezeru kome još ni ime ne znamo u kraju u blizini hotela, u jednom od mnogobrojnih kafića na obali. Kada se u Kini kaže da je nešto u gradu i u kraju, to se misli bar na par kilometara minimum, bukvalno. Uz predobra ljuta pileća krilca i vrlo kvalitetno kinesko svetlo pivo bauljamo od umora, ali i već od preko potrošenog adrenalina. Koliko li samo traje ovaj dan? Šta li sve može stati u njega? Rano jutarnji brzi voz za Šangaj vraća nadu, a i nas na fabrička podešavanja još jedne nedospavane noći. Novi dan, nova sreća! Bar tako veseli ljudi kažu! Idemo dalje do samog kraja pa šta bude i naš put kao da nije još ni počeo.
