Da planiranje unapred ima svojih dobrih ali i loših strana , uverili smo se i ovde u Kimi.Da li Marfi ili los dan nasih košarkasa na utakmici sa Španijom ucinio je da u Sangaj stizemo na utakmicu Australija - Češka. ??? No posle prvog šoka pokusavamo da se organizujemo i gledamo utakmicu svi zajedno negde sa našim drugim navijacima i stidljivo smo mislima u Pekingu na polufinalu. ali prvo skoči pa onda reci hop...Posle nešto više od četiri sata bešumne vožnje brzim vozom stigosmo na glavno odredište našeg putovanja, a zove se Šangaj. Dočekali su nas nesnosna vrućina, metež i prava košnica ljudi. Svež entuzijazam nagoveštavao je veru i nadu u još jednu rutinsku pobedu naših košarkaša i koferi koji su sa nevericom zapomagali: “Vozite nas, drljajte i vucite muški, nemojte samo predaleko jer popadosmo s nogu!” Prvi dodir sa Šangajem je u jutarnjem ritmu obilaska džungle na asvaltu do hotela koji nije ni blizu, a ni daleko. Brzo smo se smestili, odmorili i napunili baterije za dalje. Kao i obično u hodu smo kovali planove.Stigla je noć koja se pretvorila u neizbežni Dan D. Božija odluka jesmo li u Šangaj stigli kao statisti sa ozbiljnim zadatkom ili postajemo nemi posmatrači neverovatne zemlje najmnogoljudnije nacije na svetu. Žurimo, jer prvo planiramo da gledamo meč Srbija-Argentina u beogradskom ambijentu u drugom delu Šangaja u izvesnom kafiću i to preko tv-a. E, ovo je zaista pravi doživljaj i verovatno ključna tačka našeg putovanja. Ta mala slatka ironija koja nam je zapala neprimetno se servirala kao na tacni. Kako god, šta je tu je i treba požuriti jer meč samo što nije počeo. Kafić u Šangaju je od našeg epicentra udaljen kao Terazije od Barajeva. Nama ništa nije neprihvatljivo i nedobacivo. Uvek pokušavamo da u naše lude lagume unesemo po koji fenjer pun dnevne svetlosti i snop optimizma. Nema taksija “ni od korova,” niti znamo gde idemo, a još manje gde se upravo nalazimo. Jurnjava oko prevoza dostiže tačku topljenja na suvom i vrelom asfaltu jer nailazi vozilo nalik tajlandskom tuk-tuku. Stajemo na trotoar, krčimo automobile i bezuspešno regulišemo saobraćaj praveći opšti metež. U istom trenutku nenadano stiže pun taksi koji iskrcava putnike baš ispred našeg hotela. Najteže je već odradjeno. Jedan deo ekipe odlazi njime. Mi ostali ukrcavamo se u tuk-tuk. Do početka meča preostalo je nešto više od pola sata. Kako se vozimo gradom od dvedeset pet miliona ni sami ne znamo kuda smo se uputili. Dača vadi nešto nalik mapi na svom telefonu koja “by the way” ne radi, a vozač ovog presmešnog vozila ne zna engleski ni preko translejtera jer nema ni mobilni. Vozimo se kroz urbanu džunglu u kojoj se možda upisujemo u još jednu urbanu legendu. Smenjuju se noć, nepoznato i griža savesti zbog kašnjenja na meč odluke. Ostavljamo za sobom nebodere, pijace, nadvožnjake, trgove, svetleće reklame i prve minute naše presudne bitke. Ludački se vozimo, a srce kao da je u sebe već stavilo toplomer koji puca od vreline u najavi. Kako je moćno kada ne znamo gde smo, a tako smo ubedjeni da stižemo! Iskreno, u vazduhu osećam miris parketa koji škripi pod nogama naših budućih šampiona! Posle dobrih dvadeset minuta stižemo u deo Šangaja koji posdseća na periferiju i na naše Mirijevo.Startujemo jednog divnog momka, onako gerilski kao da hoćemo da ga kidnapujemo. Pričamo engleski pantomimom i vrlo dobro se snalazimo. Uzaludan pokušaj traženja kafića već postaje noćna mora, crnja od ove noći. Odjednom, kao iz nebuha naša prethodnica izlazi iz taksija i opet smo svi na okupu kao pre pola sata. Naravno, ako je za utehu sada bar ekipno ne znamo gde smo. Šetamo se tumarajući nepoznatim krajem novonastalog Mirijeva u ‘’našem malom sokaku.” Spazismo jedan skriveni restorančić u lavirintu prolaza i hodnika. U noći punoj betona i sivila ugledasmo televizor na čijem se spasonosnom ekranu upravo odvijala dugo čekana rovovska bitka. Može biti samo naša! Pa to je to! Iako nam ovaj restoran nije bio u folderu sudbine ovakvu ponudu bez razmišljanja prihvatamo. Upadajmoooo! Stižu nenajavljeni gosti bez adrese.<br>Naravno, u restoranu niko košarku ne zarezuje osim nas. Domicilno stanovništvo uopšte to i ne zanima. Verovatno ni ne znaju da se u njihovoj prevelikoj zemlji upravo održava svetsko prvenstvo u košarci, iako se mnogi Kinezi pale na NBA ligu. Stižemo na kraj prve četvrtine gde je vrlo tesno sa napaljenim Argentincima. Restoran polupopunjen, prostran, zatamljenih svetala, velikih prozora crvenih lampiona i prejakih mirisa kineske hrane koja pomeraju um. Kao da smo kod kuće, u istom tom Mirijevu i kreće naša lagana gozba uz odlično lokalno svetlo pivo, po koju koka-kolu i tradicionalnu rakiju od pirinča. Čak stiže i prevodilac, živ čovek koji je nenadano iskočio kao čikica sa gugl mape u crnom sakou. On je u stvari ona, t.j. jedna vrlo lepa Kineskinja koja je uz to pristojna, simpatična i dobro potkovana engleskim. Adrenalin, navijanje, naša čuvena zastava i uvek prateća nervoza dok gledamo naše kada je bitno razbila je do vrha nezainteresovanu klijentelu lokala. Predobra energija, dranje, huk iz kafane koji za divno čudo ne ometa flegmatične Kineze. Obilato se zabavljaju i jedu dok žive Benediktov paralelni svet sa nama u istom prostoru. Malo nas je i blam ali smo sigurni da smo im i simpatični, a u stvari kao da smo nevidljivi. Kako stalno ustajemo, vrištimo, bodrimo, hvalimo pa kudimo ove naše, adrenalin dostiže vrhunac.Jedini problem nam prave zna se ko, naši voljeni košarkaši koji igraju sve indolentnije i bez ikakve koncepcije. Uzavreli Argentinci najavljuju da će na ovom putovanju Džentlmeni jedini dodir sa svojom reprezentacijom imati preko televizora hotelske sobe. Kakav trip! Došli smo tako daleko i prevalili toliki put da bi naše divne momke gledali preko tv-a. Recite kakav doživljaj!