Igra dece u obližnjem parkiću i dozivanje svoga deteta jedne od majki bila je moja tema razgovora jednog jutra sa suprugom uz kafu. Doziva majka svoje dete „Dragane, Dragane…..“. Moja supruga se okreće i vidi mališana od otprilike 2 godine kako nemirno trčkara parkom. Supruga se samo nasmejala jer se i njen otac takođe zove Dragan. Neobično je to da u današnje vreme ima jako malo dece sa tim imenom. Popularnija su neka druga imena i roditelji jako retko daju imena deci koja su u prošlom veku bila uobičajena u Srbiji.Tako da danas ima jako malo dece sa imenom Dragan,Milan, Goran, Zoran, Dejan….. Priznaćete da je u svakom razredu osnovne ili srednje škole bio barem jedan od njih. Neko bi rekao da to nije u trendu, pa niko ne daje deci to ime, da nije moderno, neću da mi dete ismevaju i sl. Gazio je naš Dragan preko trnja da bi bio tu gde jeste i ono što jeste. Saplitanja svojstvena samo Srpskom narodu i podmetanje klinova zato što radi onako kako misli i zato što misli svojom glavom. Zamislite u Srbiji je najveći greh misliti svojom glavom. Prodje čovek pola sveta, nauči to što nauči, vidi to što vidi ali da primeni u svojoj zemlji pa to ne može baš tako kako ti hoćeš. To da si postao neko i nešto tamo negde, izgleda da tamo treba i da ostane. Promeniti nešto na bolje u svojoj zemlji je jako teško. Ko si bre ti, jel znaš ko sam ja i sl. Sve bi to možda i bilo u redu za ove ovde ali ne i za Dragana.