Igra dece u obližnjem parkiću i dozivanje svoga deteta jedne od majki bila je moja tema razgovora jednog jutra sa suprugom uz kafu.Doziva majka svoje dete „Dragane, Dragane.....“. Moja supruga se okreće i vidi mališana od otprilike 2 godine kako nemirno trčkara parkom.Supruga se samo nasmejala jer se i njen otac takođe zove Dragan.Neobično je to da u današnje vreme ima jako malo dece sa tim imenom.  Popularnija su neka druga imena i roditelji jako retko daju imena deci koja su u prošlom veku bila uobičajena u Srbiji.Tako da danas ima jako malo dece sa imenom Dragan,Milan, Goran, Zoran, Dejan.....Priznaćete da je u svakom razredu osnovne ili srednje škole bio barem jedan od njih.Neko bi rekao da to nije u trendu, pa niko ne daje deci to ime, da nije moderno, neću da mi dete ismevaju i sl.Gazio je naš Dragan preko trnja da bi bio tu gde jeste i ono što jeste. Saplitanja svojstvena samo Srpskom narodu i podmetanje klinova zato što radi onako kako misli i zato što misli svojom glavom. Zamislite u Srbiji je najveći greh misliti svojom glavom. Prodje čovek pola sveta, nauči to što nauči, vidi to što vidi ali da primeni u svojoj zemlji pa to ne može baš tako kako ti hoćeš.To da si postao neko i nešto tamo negde, izgleda da tamo treba i da ostane. Promeniti nešto na bolje u svojoj zemlji je jako teško. Ko si bre ti, jel znaš ko sam ja i sl.Sve bi to možda i bilo u redu za ove ovde ali ne i za Dragana.Ime koje nosi ne daje mu za pravo da se povuče i da se preda salvama laži kojekakvih protuva, uvreda, poniženja, proterivanja o kojima svi znaju a niko ne želi da priča.Draganova borba, ispostaviće se,  je ustvari borba protiv primitivizma, borba da vaspitanje pobedi nevaspitanje, da rad pobedi nerad, sistem javašluk i na kraju uspeh neuspeh.Ne želim da pričam o fudbalu. Pa i zašto bih pričao kad je fudbal postao poezija. Pa bio je poezija i dok je šutirao bubamaru na stadionima u bivšoj nam državi.Kao srednjoškolac nisam propušto utakmice voljenog kluba. Znao je Dragan i iz kornera da nam ga da. Nikada nismo sporili da je bio najbolji na terenu u svoje vreme.Pamte se kupske prvenstvene utakmice, evropske utakmice protiv Milana, reprezentativne protiv Francuza u Beogradu,debitantski nastup i prvi penal na EP u Francuskoj 1984, reprezentativne na SP u Italiji 1990, naročito protiv Španija. Pa Vaskez je posle te utakmice pustio brkove da ga ne prepoznaju jer ga je Dragan poslao po semenke.Bilo je golova i golova ali i evrogolova. Sećam se protiv Lirije iz Prizrena u kupu.Učio je Dragan od najboljih i postao najbolji. Samo bih se osvrnuo na odnos njega kao igrača i Ivice Osima kao selektora. Čini mi se da je I Osimov sin Amar bio nekada ljubomoran na Dragana. Bio je to više nego odnos selektor-igrač.Po meni više roditeljski odnos.Videlo se to naročito posle gola u Italiji 1990 i slanja Vaskeza po semenke. Svaka proslava gola i trčanje prema klupi značila je jedinstvo u ekipi.Draganov odnos prema Aleksandru Mitroviću neodoljivo podseća na gore navedeni odnos.Rekao bih identičan.Ljudski, roditeljski... To je dalo rezultate a nadam se da će tek da da.Ono što se vidi na terenu i pored njega pravi se van terena. Svestan je Dragan toga. Obidje druga Dejana u Podgorici a zatim poseti u Londonu povredjenog Aleksandra kome se rodilo treće dete. To su stvari koje se ne uče.To se nosi iz kuće. To je ono što donosi prevagu i na terenu i izvan njega. Zna Dragan da je mir u kući najvažniji element za uspeh. Zato ne treba sumnjati u uspeh već treba dati podršku čoveku koji je vaspitanje poneo iz kuće, zaslužio poštovanje u zemlji i inostranstvu, sve uspehe zaslužio talentom a naročito radom.Nadam se da će posle SP u Qataru 2022 puno majki u Srbiji dozivati sinove u parkovima imenima Aleksandre, Dušane, Andrija, Sergeje, Nemanja..... Ali se iskreno nadam da će biti puno više Dragana. On je to odavno već zaslužio.