Dok smo paradirali Crvenim trgom i ulicama Moskve, uveliko su nam se prividjale senke naših slavnih predaka. U jednom trenutku od sreće i ushićenja nismo više znali ko smo, a ni gde smo! Da li su Popaj, Tirke ili Moša ušli u mene, ili sam tih dana to bio samo još jedan ja?!? Možda sam samo malo više maštao o sreći i od samog Milana Timotića? Verovatno mi je on i ostavio brkove u amanet. Ni sam više nemam odgovor, a nije ni važno! Opet sam pobegao iz sopstvene sepije jedne predratne Skadarlije. Nismo stigli parobrodom kao oni nekada u trideset i nešto dana. Samo smo mi Gentlemeni izjurili iz metroa, posle dvadeset i nešto minuta dobre vožnje sa presedanjem. Verovatno nam je to ulilo dodatni motiv i samopouzdanje?! Možda i taj hotel na kraju grada, skoro 40. km od Kremlja, a još u novoj Moskvi. Ma ko će ga znati! U hladnim hodnicima starog kamenog vremena, prekrasnih carskih lustera i tunela svaki dan sam se pretvarao u naš šetajući logo. Tačnije, samo sam se presvlačio u samoga sebe. Negde izmedju dve kompozicije iste stanice metroa što večno idu u suprotnom pravcu, kao u centru prošlosti i budućnosti. Ohotnji Rad je bila naša tajna garderoba! Kao klovn na velikom sunčanom trapezu od tankog, sivog pločnika razdragane i karnevalski presvučene ruske prestonice pravili smo naš mali šou gde god smo stigli. Bili smo putujući cirkus, u najlepšem mogućem smislu te igre i osvojili mundijal. Tako ga barem samo još brazilci zovu. Svakako su se izmešali svi ti duhovi naše prošlosti i napravili lom. Neki čudan spoj?! Dali su nam snagu i vetar u ledja, to je sigurno! Tako sjedinjeni pothranili su moju harizmu pokorivši mi dušu na tren, poklonivši me svetu na par dana. Imali smo i veliku obavezu prema našim velikanima, da uspešno nastavimo tradiciju! Malo smo i patili, osećajući kako nas ceo svet više upoznaje nego prepoznaje, gledajući moju skrivenu maramicu u tri boje kako tiho vibrira iz sakoa, misleći da je ruska. Već u našem drugom naletu i mojoj ludoj kontri vrlo brzo bi svi prisutni shvatali da su danas na Crvenom trgu ponovo zaigrali srpski Gentlemeni. Igrajući kolo u latino vajbu, brzo smo brazilce učili pokretima od kojih je zastajao dah. Zaigrali smo sambu i kapoeru u srpskom ritmu i preokrenuli tok predivne igre u našu korist. Gomilali su se blicevi i zasevali su ljudi na sve strane moskovske otvorene scene, dok se pravio veliki špalir oko nas. Baš tim redosledom! Više od igre i teatar Boljšoj je još više zanemeo. Odzvanjali su trgovi! Menjali smo rekvizite, kao zastavice pred utakmicu, poklanjali i bacali znojave majce našim novim navijačima svih boja i meridijana. Bili smo heroji ulica i velikih bulevara. Da li je Putin već uveliko rasterao oblake i podario Moskvi sunce, ostaće tajna. Da smo ga mi vratili u kišovitu Srbiju i u srca naših ljudi, već sigurno se zna. Preuzeli smo žutu boginju, večnom vlasniku Žil Rimea! Carski grad je dobio svoje nove šampione! Napokon je i lenjinov mauzolej podmiren. Hram Vasilija Blaženog zbog nas još uvek zvoni, kao crkva Svetog Marka u podne. Osvajali smo Moskvu, korak po korak, kao oni nekada Berlin, pedalj po pedalj. Krio sam se iza svojih brkova, slamnatog šešira i leptir mašne ne odbijajući nikoga za igru i slikanje! Bili smo vrlo ponosni odakle dolazimo, mameći uzdahe gde god da se pojavimo. Osluškujući sve narode sveta pomerili smo kazaljke našeg usnulog srpskog vremena bar malo unapred, za koju sekundu. Možda čak i minut, ali sigurno je u pitanju bio bar jedan sat! Igrajući naš spontani meč na ulicama obećanog grada mi Gentlmeni smo već uveliko smo znali da prejaki Brazil sigurno pada, kao oni naši idoli nekada na Centenario stadionu. Bilo nas je manje i to znatno. Opet smo igrali u hendikepu i pobedili. Jedino smo molili bogove da ovi naši na terenu za dva dana to samo i potvrde kako bi fudbalska istorija mogla nesmetano da se vrati u svoju repeticiju.